Женевске конвенције

 

     Правила ратовања рођена су у сукобу оружаних снага на бојном пољу.До средине деветнаестог века, ова правила су била обичајна по својој природи, призната пошто су постојала од давнина и одговарала захтевима цивилизације. Све цивилизације су развиле правила са циљем да се смањи насиље – чак и у овој институционализованој форми насиља коју зовемо рат – пошто је ограничавање насиља у самој бити цивилизације.
   Стварањем међународног права као материје о којој се саглашавају владари, на основу праксе државе и сагласности, Гротиус и други творци јавног међународног права створили су пут да то право стекне универзалне димензије, буде применљиво и у миру и у рату, као и у различитим културама и цивилизацијама.
Ипак , визионар деветнаестог века ХЕНРY ДУНАНТ био је прави пионир савременог међународног хуманитарног права. 
      Женевске конвенције су низ од четири међународна споразума потписаних у Женеви (1864, 1906, 1929. и 1949. год.), чиме су успостављени хуманитарни принципи по којима су земље потписнице обавезне да се понашају према непријатељским војницима и цивилима за време ратних сукоба. Конвенција из 1949. садржи нове одредбе за цивиле који падну у непријатељске руке, а герилским борцима дата је шира заштита кроз два амандмана из 1977. године. Кршење Женевских конвенција постојало је и постоји међу странама у свим сукобима. Из тих разлога формиран је Међународни суд правде као и ад хоц основани судови по одлукама УН.
Највећи допринос побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника свакако је учињен усвајањем Женевске конвенције из 1949. године. Првом Женевском конвенцијом значајно је проширена заштита рањеника и болесника у оружаним сукобима на копну док је Другом женевском конвенцијом побољшана протекција рањеника, болесника и бродоломника који се нађу на мору.
     Међутим, ове конвенције су ограничиле заштиту превасходно на рањенике, болеснике и бродоломнике у оружаним снагама а њихов главни недостатак био је у томе што наведени појмови нису били прецизно дефинисани услед чега је био споран и домашај релевантних одредби. Ови недостаци отклоњени су допунским протоколом И који у члану 8 детаљно дефинише ове термине и проширује круг лица на које се заштита односи:
 „ Под изразом рањени и болесни подразумевају се лица, војна или цивилна, којима је због повреде, болести или других физичких или менталних поремећаја или тешкоћа потребна лекарска помоћ или нега и која се уздржавају од сваког акта непријатељства. Под овим изразима подразумевају се такође жене на порођају, новорођанчад и друга лица којима је неопходна лекарска помоћ или нега, као што су нејаки и труднице и који се уздржавају од сваког акта непријатељстава. Под изразом бродоломници подразумевају се лица, војна или цивилна, која се налазе у опасности на мору или у другим водама као последица несреће која је задесила њих или брод или ваздухоплов на којем се налазе и која се уздржавају од сваког акта непријатељства. Ова лица, под условом да се и даље уздржавају од сваког акта непријатељства сматрају се бродоломницима и за време спасавања све док не стекну неки други статус на основу Конвенције или овог протокола.“ (члан 8 Допунског протокола Женевске конвенције)
     Као што се види, Протоколом су изједначена војна и цивилна лица. Ипак, треба имати у виду да рањеници, болесници и бродоломници који припадају оружаним снагама, за разлику од цивила истог статуса, након што падну у руке непријатељу добијају статус ратних заробљеника, тако да се могу користити кумулативном заштитом.
     Што се саме заштите тиче, предвиђено је да ова лица у свакој прилици буду поштована и заштићена. Са њима се у свакој прилици мора поступати хумано, и мора им бити пружена, у што краћем року и без икакве дискриминације, лекарска помоћ и нега коју захтева њихово стање. Изричито су забрањена угрожавања њихових живота и личности, а нарочито убивства, мучење или вршење биолошких експеримената.
      Позитивне обавезе укључују дужност проналажења и прикупљања непријатељевих рањеника, болесника и бродоломника и пружање неге овим лицима. У те сврхе војна власт може позвати на милосрђе становништво ради добровољног прикупљања и неговања ових лица, као и заповеднике неутралних трговачких бродова, ради преузимања и неговања рањеника, болесника и бродоломника као и ради прикупљања мртвих. Такође, предвиђена је обавеза страна у сукобу да у што краћем року идентификују и попишу рањенике, болеснике и бродоломнике и мртве који су пали под њихову власт, и да преко својих националних бироа, ове податке доставе Централном бироу Међународног комитета Црвеног крста у Женеви.
                  

 

Пријатељи сајта

  http://www.paracin.rs/
  http://
  http://
  http://
  http://
  http://
  http://